ANEGDOTE

 Šta je pisac hteo da kaže

   Kada je na času maternjeg jezika i književnosti od Vilijema Foknera traženo da kaže šta je Šekspir hteo da kaže nekim stihom, odgovorio je sasvim jednostavno: OTKUD JA ZNAM ŠTA JE ON HTEO DA KAŽE!? NIJE MI PRIČAO!
  Kao čovek talentovan za književnost, Fokner je primetio svu besmislenost jednog takvog pitanja, koje bi bilo sasvim u redu, ako se postavi deci koja su tek pošla u školu, da bi im se ukazalo na metaforični i slikoviti način izražavanja. Ali, u srednjoj školi sam mogao sam i lično  osetiti neadekvatnost jedne takve pedagoške postavke. I naravno da se i meni dešavalo da iz maternjeg jezika dobijem jedinicu.   

  Teški idiot

   Vilijem Fokner nije završio srednju školu, što, naravno, i nije toliko bitno. Ipak, razlog zbog kojeg je sve to tako ispalo, odista je zapanjujući. Slaba ocene iz engleskog jezika i književnosti.
Više puta sam zamišljao reakciju njegovog profesora na vest o Nobelovoj nagradi za književnost, uručenoj upravo tom idiotu od njegovog bivšeg učenika. 
  Istina, profesoru je moglo i da se posreći. Novi stil, odnosno, inovacije u stilu toka svesti, koje je Fokner uneo u književnost, dugo su bile teška prepreka kod izdavača, kao i kod kritike, nakon objavljivanja Foknerovih prvih dela. Njegovo pisanje mnogima je zvučalo kao najobičnije trućanje, ali takva mišljenja su isčilela i Fokner je postao jedan od najmlađih dobitnika Nobelove nagrade.

  Srbi, narod najstariji

   U vremenu u kojem u Srbiji ni pisci ni istoričari nisu mogli odoleti veličanju svog naroda, Momo Kapor, je postupio po jednostavnom obrazcu. Ako ih ne možeš pobediti, pridruži im se. Tako da u jednom svom romanu, čijeg se naslova ne mogu setiti, navodi neosporne dokaze o superiornosti Srba i o kolevci civilizacije koju su, upravo Srbi izrodili.
  Očigledno je da sam naziv zemlje koja se nalazi između velikih reka Tigra i Eufrata nedvosmisleno svedoči o njenom autohtonom stanovništvu. Dovoljno je samo rasčlaniti to ime na dva dela. Mesopotamija! Jasno je da je u pitanju kovanica, nastala od imenice meso i glagola potamaniti. Samim tim je jasno je, nekada davno, nezamislivo davnije od onog dana kada je rođen kurajber kurđela vašeg askurđela, svo meso između Tigra i Eufrata bilo potamanjeno. Iz toga proizilazi da je tamošnji narod morao krenuti u neke druge zemlje, kako bi mogao opstati, što nas dovodi pred vrata velike tajne.
  Mnogi su se pitali koji je to narod najstariji potamanio svo meso zemlje Mesopotamije. Uzaludno su lupali glavu i nisu nalazili odgovora. Međutim, među Srbima, poznatim po svojoj superiornosti u odnosu na druge narode, ipak su se našle erudite koje su uspele odgonetnuti misteriju oko koje je ceo ludi svet uludo svoju ludu glavu lupao. 
  "Pa, koji to narod toliko voli da jede meso te je kadar čitavu jednu zemlju da opustoši?", pitao je poznati erudita svog kolegu.
  "A, pa nisu je baš opustošili.", rekao je kolega. "Ostale su rotkve."
  "A koji to narod toliko voli meso, a nikako ne voli rotkve?", ponovo je upitao prvi erudita.
  "To je jasno kao dan, uvaženi kolega.", rekao je kolega. "Srbi."
  I, konačno došavši do najepohalnijeg otkrića u svojoj blistavoj karijeri, dvojica srpskih erudita čestitaše jedan drugom, zagrliše se, potapšaše se po leđima, i odoše u kafanu, da se zapoje šljivovicom i potamane malo prasića i jagnjadi.

 Srbi, narod najstariji: reloaded

 

   Ako koza laže, rog ne laže, reći će vrsni predstavnici istorijske nauke u Srba. Na primedbe, upućene od strane svojih razumnijih sunarodnika. Samo pozivanje na neke izreke koje vekovima opstaju, i zahvaljujući svojoj vekovnosti, retko kada bivaju osporavane, predstavlja jasan pokušaj izbegavanja direktnog odgovora, ili, još gpre, pokušaj izbegavanja pitanja koja će za odgovorom uslediti.
  Nebesko-srpski istoričari, poturaće publici raznovrsno kamenje, potkrepljujući tako svoje tvrdnje. Takođe će i rastumačiti zapis na kamenu, a na zapisu, ponekad bude urezano samo sunce. Svejedno, to je etrurski artefakt, reći će, vrsni naučnici. I svi će verovati da je u pitanju odista etrurski artefakt. (Na stranu sad što je izrađen u ateljeu Đure Turkovića, na adresi Nebulozna 666, 11000 Sivograd).  
  Simbol sunca biće povezan sa staroetrurskim spisima. I nebitno je što etrurski jezik nikada nije dešifrovan. Iz kopija originalnih spisa biće izvučene dve reči. Colo, odnosno krug, ili sunce. A svima je poznato ko najviše voli da igra kolo.
  Biće tu izvučena i reč venni, odnosno staroetrurski glagol venire. Odista nisam znao da su etrurske reči koje označavaju dolazak indentične latinskim. Ali nebitno je sve ono što ja ne znam, kao i sve ono što mnogo vrsniji znalci ne znaju. Bitno je jedino da su nebesko-srpski istoričari na osnovu dve reči, izvučene ko zna otkud, a potom, iz neznano kojeg razloga povezane sa artefaktom izrađenim u ateljeu Đure Turkovića, Nebulozna 666, 11000 Sivograd, otkrili da se tu radi o nekakvom dolasku sunca. I jasno je k'o dan da svetlost nebeska upravo Srbima dolazi.
    
      Dame i gospodo, drago mi je da sam Vam predočio neosporne dokaze o superiornosti mog naroda. 
  
  

  Srbi, narod najstariji: revolution 

 

    Najupečatljivije i najprizemnije iskustvo koje sam imao sa nebesko-srpskim istoričarima jeste događaj iz 2012. godine, u kojem sam uzeo učešća samo kao gledalac i slušalac. 
  Naime, putovao sam međugradskim autobusom Beograd-Smederevska Palanka i, našavši se na trećem sedištu iza vozača, jasno sam čuo razgovor koji je izvesni punački, pufnasti gospodin sa podvaljcima što su se obilato prelivali preko pritegnute kravate, vodio sa suvonjavim vozačem tankih brčića. Obojica su, što bi se zdravim razumom prostog naroda reklo, alavo jeli govna o raznim učenim temama. 
  Vozač, čovečuljak od pedesetak godina, hvalio se svojim korišćenjem interneta, koje se, kako se iz priče dalo zaključiti, svodilo na gledanje pornografskih filmova, našta je uglađeni, pufnasti gospodin, naglaskom i tipičnim tonom primoravskog provincijalca, nadugačko i naširoko, ali sasvim plitko, počeo raspredati o modernim tehnologijama i sopstvenim idejama za projekte budućnosti, da bi na kraju, sve to nafilovao svojom ogorčenošću zbog činjenice da mu nijedan profesor prirodno-matematičkog fakulteta nije hteo izaći u susret po pitanju patentiranja zamisli.
  "Ma, jebo jim pas mater.", odgovorio mu je vozač.
  "Razočaaar'o sam se u ljude, prijatelje.", dodavao je pufnasti gospodin, očigledno podstaknut vozačevom podrškom. "A kol'ko sam samo knjiga napis'o... Ma, idi, bre. Da te bog sačuva."
  I tu je, izvadivši iz akten-tašne obimnu knjigu tvrdih korica i naborima ojačanog hrbata - čijem osnovnom dizajnu nikako nije odgovarala ilustracija sa živo oslikanom svetlošću koja je, po uzoru na slike u brošurama Jehovinih svedoka, zavodljivo obasjavala dvoglavu aždaju  što je letela nad nekakvom crkvicom usred pašnjaka - započeo priču o svojim najvećim uspesima. 
  "Eve, da vidiš.", poturio je vozaču knjigu pod nos. "Dokaz'o sam da smo mi najstariji narod na svetu, da je bog baš nas odabr'o, da čuvamo njegovu crkvu, a dokazo sam i da nam jezik najstariji. Mi smo uvek bili ovde. Politika nas je sabila na mali prostor, jer svima krivo što smo najstariji. Oduzeli nam Bugarsku, oteli nam Grčku, Albaniju nam oteli, Austriju, Italiji... Svi znadu da su Srbi osnovali Rimsko carstvo, samo što ćutu mučki. Ne sviđa im se da bude tako. A ništa ne bi imali da nas nije bilo.
  A profesor sa Lomonoskog fakulteta me zvao u Moskvu kad sam napis'o ovu knjigu. Dobijo sam orden u akademiju...  Je?... 'Će dođeš mal' kod men' u kuću da ti pokažem ordenje?"
  "Ma, 'če dođem, bre!", odgovorio je vozač. "Meni uvek čas' da se družim sa ljudi koji brane srpski narod. Brata mi ubili u Hrvatsku, dete jim krvavo jebem. Još od tad sam rešijo da ima da pomognem da se vidi ko su Srbi."
  "Ha,..", odmahnu pufnasti rukom. "Hrvati nemaju nikaka prava na Hrvatsku. I to sam dokaz'o. Sve sam ja to lepo proučav'o i vid'o da nemaju. Svi profesori istorije se složili sa mnom da Hrvati potekli od neandertalaca, a neandertalci su bili strvožderi, to se zna. I zato sad Hrvati 'oće da jedu Srbe. Tak'a im krv.
  A, zna se da neandertalac nije znao da govori. Im'o usku grlo, i loše glasne žice. I zato ukrao Srbima jezik, pa sad priča na srpskom, a kaže da priča na hrvackom. Sve se tu slaže. Nema nikak'e dileme."
  "Ma,bre, sve 'oće da nam otmu!", reče vozač.
  Ne znajući da li da se smejem ili plačem, pitao sam se samo da, ako se u celoj toj, ordenom okićenoj studiji, sve slaže, kako je onda neandertalac, koji zbog specifičnog grla i loših glasnih žica ne može da govori, progovorio srpskim jezikom?
  I kada sam nakon nekoliko dana zaseo sa svojim društvom, sasvim slučajno, ispričao sam im o pufnastom učenjaku kojeg sam čuo u autobusu. I svi su prasnuli u smeh, a sa njima i ja. U samoći, često sam kipeo u sebi zbog tolikog bezumlja u koje ovaj svet srlja. I napokon sam ipak naučio da se svemu tome smejem. 

 Srbi, narod najstariji: Prizemljenje 

 

    "Među nebesko-srpskim istoričarim naći će se oni koji govore da su Srbi iznedrili svetsku civilizaciju u Mesopotamiji i Egiptu, dok će drugi reći da su Srbi poreklom iz Persije, da su osnovali Persijsko carstvo, a potom njime vladali hiljadama godina. Treći će reći da su Srbi, ustvari, tvorci civilizacije Inka, Maja i Asteka, i da su se još u nezapamćeno vreme, kada su u Srednjoj i Južnoj Americi odradili posao, preselili u Aziju. Jasno je da to nije bio nikakav problem, pošto su, zahvaljujući superiornom umu, razvili zapanjujuću tehnologiju, kojoj ni današnja vremena nisu dorasla.
   Upravo tako. Preselili smo se iz Amerike u Aziju, pomoću neverovatnih letelica koje su trasu Maču Piču - Kripton - Andromeda - Proksima Kentaur - Triton - Fobos - Marsov mesec - Vavilon mogle preći za samo pet minuta.  I proklete da su sve one izdajice koje tvrde da to nije istina!
    A kada smo se u Mesopotamiji prizemili i svo meso blagoslovenih zemalja između velikih reka Tigra i Eufrata potamanili, morali smo se seliti na istok. Najpre u Persiju, gde smo, nakon uspešnog zavođenja reda nad varvarskim hordama, još jednoj zemlji podarili tekovine našeg superiornog uma. Nije nam se baš svidela činjenica da tamošnji varvari baš i nisu nešto gotivili svinje. Već nam je dojadilo ovčije i goveđe meso, te smo morali ići dalje. U Indiju. 
   I u Zemlji Indiji, sećanje na koju se održalo u imenu sremske vaoši Inđije, uspešno smo uspostavili civilizaciju. Podarili smo im čak i napredna znanja iz umetnosti svinjarstva, ali oni, su, opet, više voleli glupave krave i njihovo mleko. To nam se nimalo nije svidelo, te smo ih morali prokleti. U blato smo ih bacili. U kaljugu..."

   Tako je govorio Mane Čvarak, uvaženi dekan odseka za istoriju na čuvenom Nebesko-srpskom univerzitetu.

     Povodeći se za vrsnim učenjacima, poput prof. dr. Maneta Čvarka, mnogi sasvim regularni Srbi, koji bi, sasvim prirodno, bili potpuno razumni da im bubice nisu ubačene u glavu, nalaziće nebrojene dokaze u prilog nebesko-srpskih istorijskih postavki. Jedan od najrasprostranjenijih načina za to jeste pozivanje na reči jezika onih zemalja koje je racionalna istorija zabeležila kao područja prvih civilizacija.
  Prema indijskoj religiji, postoje četiri epohe ljudske, a možda i svemirske istorije, koje se nazivaju Yuge. Epoha u kojoj sada živimo je ista ona epoha u kojoj je čovečanstvo živelo već hiljadama godina u nazad. Surovo doba, kojim vlada boginja Kali. Kali-yuga.
  Zvučni oblik ovog izraza, blizak je srpskoj reči kaljuga. I zapanjujuće je da kada bi se prsti svih srpskih ruku pomnožili brojem deset, kada bi prstima svih živih Srba u pomoć pritekli prsti svih deset poslednje-preminulih kolena, opet se na prste ne bi moglo izbrojati koliko puta je zvučna sličnost indijskog izraza Kali-yuga i srpske reči kaljuga  uzimana kao dokaz srpske superirnosti kroz čitavu istoriju čovečanstva. 
   Pre svega, trebalo bi obratiti pažnju na zajednički koren reči u indoevropskim jezicima. Mi imamo reč stoka. To vam je kad svu krmad stavimo na istu gomilu sa ovce i goveda. Možemo tu dodati kljusad i magarci. A Englezi imaju reč stock, koja označava berzu i čije primarno značenje jeste živa imovina. A to vam je opet ista ona gomila od krmadi, ovaca, goveda, kljusadi i magaraca, samo što se na nju može nabaciti i po koja crnčuga, čime sasvim lagano - i pomalo u neverici, jer još nismo naišli na istorijski dokument koji tvrdi da su Srbi osnovali Englesku - dolazimo do ključa za demistifikaciju srpske Indije.
   Istina je da čak i u slučaju da reči dva jezika nemaju zajednički koren, kao što slučaj jeste po pitanju Kali-yuge i kaljuge, opet mogu zvučati jako slično. A crnčuga, dodata gomili na koju su nabacana sva krmad, ovce, goveda, kljusad i magarci, svojim zadnjim delom, kao što već i primećujete, odjekuje isto kao i kaljuga.
  Dame i gospodo, poštovani sunarodnici, nemojte smetnuti s uma da sufiks uga, koji se u srpskom jeziku koristi za pogrdu ili uveličavanje, nema nikakve veze sa staroindijskom rečju yuga, koja se, sasvim bukvalno, prevodi rečju epoha. 
  Crnčuga je pežorativ za tamnoputog čoveka, dok je kaljuga samo veliko blato. I njena osnova je u slovenskom korenu kal,  kojim se u srpskom označava mokro, gnjecava tlo, a u ruskom izmet, i koji, opet, nema veze sa indijskim inemom Kali.  
  Stoga, manite se amaterske lingvistike. Niste tome dorasli. Mnogo je komplikovanije od profesionalne. Kao lingvista-amater toga sam savršeno svestan. I manite se onih koji će sa persijskih spomenika izvući jednu reč, iz konteksta je izvući, i potom, ponekad samo zbog istog početnog slova, odnosno glasa kojim reč počinje, reći da su Srbi podigli taj staropersijski spomenik. 
  Manite ih se, jer postoji velika verovatnoća da su to samo prikriveni vegetarijanci i antialkoholičari, koji se, čisto radi nekakve kompenzacije, hrane lažima i opijaju podsmeha dostojnom slavom. Držite se mene. Volim i slaninu i gibanicu i rakiju šljivovicu. I nemojte sumnjati da sam pravi Srbin.
    Ajd' živeli.





  

Pisac i birokratija

 

  Život kolumbijskog nobelovca, maestra Gabrijela Garsije Markesa, podjednako je neverovatan kao i njegovo delo. Ponekad se sva čudesnost života može skrivati i u svakodnevnim stvarčicama, koje nam često i ne privlače naročitu pažnju.
  Ipak, piscu nije teško da primeti kako upravo takve najobičnije i najčudnovatije stvari, valja sačuvati od zaborava. Maestro Markes ih jeste čuvao kroz svoja dela, ali i na mnogo konkretniji način, u kojem su predstavljane direktno, van fantastičnog ambijenta njegovih romana.
  U izvesnom novinskom članku, pisao je kako je jednog jutra otišao do svog prijatelja, poznatog scenariste, da bi zajedno radili na priči za novi film Luisa Bunjuela.  Stigavši u njegovu radnu sobu, ugledao ga je u nimalo očekivanom rastrojstvu. Prijatelj se požalio kako mu je dolazila nepismena rođaka, tražeći pomoć u vezi molbe koju je morala napisati opštini.
  Naizgled, prosta stvar...
  Rođeni sa imperativom težnje ka savršenstvu izraza, nobelovac i poznati scenarista, obojica pisci, slobodno se može reći, nisu nisu imali pojma ni kako bi započeli nešto toliko suvoparno. Pokušavali su, gužvali papire sa lošim početkom, počinjali ponovo i tražili one koje su već odbacili...
  Sve dok nije došla nepismena rođaka spomenutog scenariste i zatekla ih kako na kolenim i šakam hodaju po sobi prekrivenoj razbacanim papirima, očajnički se trudeći da iz mnogobrojnih loših početnih rečenica, nekako sklepaju onu pravu.
  Neljudski iscrpeni i postiđeni, morali su priznati da ne umeju napisati molbu.
  "A, pa to je prosto.", rekla je nepismena žena. "Evo, ovako:"...
  I posle celodnevnog, besplodnog rada, dvojica uspešnih pisaca, uspešno su napisali molbu opštini. Po diktatu nepismene žene.

 

   Osramoćeni pisac

(Trice, kučine i biseri; amazon.com) 

  Ponekad, nesnalaženje u stvarima srodnim njegovom zanatu predstavlja najveću nelagodnost za jednog pisca. Računajući da se obraćaju čoveku veštom u baratanju rečima, ne tako retko se dešava da ljudi, sa potpunom uverenošću u valjanost svog poteze, zatraže pomoć u vezi najjednostavnijih stvari.

   Ono što pritom skoro uvek smetnu s uma, jeste činjenica da pisac uglavnom nije jednostavna osoba, već naprotiv, jako komplikovana, i da njemu samom iste te jednostavne stvari ne idu od ruke.

   Recimo, malog rođaka u školi čeka pismeni zadatak iz maternjeg jezika. Nastavnik je već unapred zadao temu, da bi se mali rođak i njegovo društvo pripremili, da bi razmišljali o onome o čemu im je dirigovano da razmišljaju. 

   Ili da bi angažovali roditelje, komšije i koga već da, umesto njih, napišu sastav pod zadatim naslovom?

  Možda i zato da bi imali vremena da iz raznih knjiga povade rečenice koje će potom uklopiti u svoj zadatak?

  Naravno, to i nije tako loša zamisao. I teško je poverovati da je nastavnik bio naivan i da nije svestan na koje bi sve načine njegovi učenici napisali svoj rad. Vršljanje po familiji i komšiluku, u cilju traženja pravog čoveka koji će, umesto njih, napisati njihov zadatak, valja nagraditi dobrom ocenom. Potrebna je veština da bi se u tome uspelo.

  Efektno uklapanje rečenica, izvađenih iz knjiga, takođe je posao dostojan nagrade. I za istinskog pisca često je napornije da ljudski uklopi svoja već napisana poglavlja i pasuse, nego da ih napiše.

  Ipak, mali rođak, iako maštovit i zavidno elokventan za svoje godine, je zanemeo pred nametnutim naslovom. Oseća se sputanim, ograničenim. Njegovo neveliko iskustvo, razmišljanja i afiniteti, ne mogu naći oduška u naslovu Sveti Sava - nebeski princ. 

  Obraća se svojim roditeljima. Ali otac mu je sjajan zanatlija, handy-man, koji se baš i ne snalazi sa rečima, dok je majka medicinska sestra, i te kako vešt govornik, ali, zahvaćena već poznatom sujetom medicinara, pomalo  sterilna na jeziku. Reči joj imaju miris ordinacije, a to i nije tako dobro. Podsećaju na strah od injekcija, koji je dečak nekada imao uvek kada bi ga vodila na pregled kod lekara.

   A komšije?... Kada bi se naslov ticao kafana i bekrijanja,...

   Srećom, dečak ima ujaka. A ujak je uspešan pisac! I, iako bezvoljan, ne bi voleo da ispadne nevera.

   Naravno, on će izaći u susret malom rođaku. Sa neizgovorenim kakva nesreća na usnama. Domišljaće se i mučiti, iako mu glava puca, jezik muca, a srce hoće prestati da kuca... Pokušao je da se priseti sebe, nekada davno... I setio se iste one sputanosti i nemoći koja ga je obuzimala kada bi mu predmet razmišljanja bio nametnut, nesvestan da je sada upravo to problem malog rođaka.

   Najzad će nešto sklepati. Dve stranice u školskoj svesci, na koje je utrošio čitav dan. Mogao je tek tako napisati novih dvadeset stranica svog romana za to vreme.

   O, da. I te kako je mogao.

   Pročitaće napisani sastav naglas. Sebi samom. Da oslušne kako zvuči. I naći će da jako dobro zvuči. Kao i da ništa nevalja. I odmah će shvatiti kako će njegov mali rođak, odmah nakon što pogledom preleti preko tih dveju stranica, shvatiti da ga je ujak razočarao.