FILKA
Moj otac je kočijaš. Radi po celi dan na
stovarištima, tovareći i vukući sa Filkom ugalj, drva, šoder ili materijal za
kuće. Ne bira posao. Zarađuje pošteno. Ali najviše pati ona, moja Filka.
Plemenita životinja, koja u našoj kući ima mesto ravnopravnog člana porodice. Radi
svakog dana. Malo odmara. Tata ne gleda da li je sneg ili letnja vrućina. Mora
se zaraditi.
Sestra i ja; volimo je. Ona je naša
drugarica, kojoj sve pričamo. Timarimo je i češljamo posle rada. Zadovoljno nas
gleda svojim velikim očima. Svake godine bi se oždrebila, ali poslednje dve; ne. Osećale smo njenu bol. Pokatkad, vidim, i suza
joj sklizne iz crnih očiju. Dolazila je sve umornija, ali put do kuće nikada
nije promašila. Tata je često pijan, i takvog ga sama doveze do štale i
zanjišti slabim glasom. Mama je ispregne, napoji, i donese svežeg sena u jasle.
Osećam i kada je srećna. U velikom,
ograđenom pašnjaku slobodno je pasla i valjala se u dubokoj travi. Često smo tada, sestra i ja na njenim leđima.
Nosi nas nežno, s ljubavlju. Šapućem joj.
„Filka, kako si lepa. I mirišeš! Ti si blago u
mom srcu...“ I jeste blago. Ukradem šećer i kradom odem do nje, da se zajedno
zasladimo. Tata me grdi zbog toga, ali ne marim.
A
onda je došla neka siva jesen... I tata reče majci kako je odlučio da proda
Filku. Plakala sam i molila ga da to ne radi. Znam da je blešljiva, da nema više snage kao kad
je bila mlada, da hramlje na desnu nogu, ali rastanak sa njom nisam mogla
prihvatiti. Ne može da se oporavi, a tata je nemilosrdan.
I Filka
je jednog jutra otišla. Suze su mi
presahle. Molbe nisu urodile plodom. Išla sam sa njom. Nema. A ona je tužno
njištala. Eho njenog glasa odbijao se od brdâ i vraćao se u mene. Odrasla sam,
ali ta bol koju sam u njoj osetila prati me kroz ceo život. U tišinama je uvek
čujem. Njen njisak oproštaja.
Biljana Vićentijević
Filka je bila plemenito biće, ali nije znala da će postati temom umetnosti i da će je posle tolikih godina mnogi videti, ovekovečenu na fotografiji i u živoj reči.
Нема коментара:
Постави коментар