Zelena čoja Montenegra

  Fenomenalni roman Mome Kapora, napisan nakon razočarenja zbog neuspelog scenarija za film o turskom oficiru, zarobljenom na Cetinjskom dvoru.
  Oduševljenje koje su Momo Kapor i Zuko Džumhur osetili pošući navedeni scenario, jako brzo je nestalo, kada su nakon završetka posla, videli da se odustalo od snimanja filma.
  Ipak, Momo nije mogao prepustiti zaboravu posao koji mu je doneo toliko užitka i toliko bola. Počeo je da piše knjigu, u kojoj, pored slučaja zarobljenog oficira, odaje slavu svom saradniku, Zuku, Šejtan efendiji.

  Kada sam Zelenu čoju Montenegra preporučio svom prijatelju, koji je, istina, posvećeniji čitalac od mene, rekao mi je samo. "Ne čitam te ratničke knjige." Ne znam odakle mu utisak da je u pitanju ratnička knjiga, možda na osnovu pogrešno shvaćenih informacija iz medija, ali to i nije bitno. Naravno, opis bitke između turske i crngorske vojske bio je odličan i mogu reći da sam samo u Vremenskoj Odiseji Artura Klarka mogao čitati bolji ( bitka za Vavilon, između vojske Aleksandra Makedonskog - potpomognute sa nekoliko engleskih pušaka iz 19. veka, kao i sa nekoliko komada automatskog oružja iz 21. veka - protiv džingis Kana - kojeg u čadoru nadomak Vavilona ubija ruski kosmonaut Kolja. Iz kašikare, kako bi se u šali reklo ). Ali to je samo jedan manji deo knjige.

   Pitao sam svog prijatelja gde je pročitao najbolje opis kockanja. I, kao što sam i očekivao, spomenuo je Kockara Fjodora Dostojevskog, knjigu koja na mene lično nije ostavila skoro nikakav utisak. Rekao sam mu da se u Zelenoj čoji Montenegra odigrava kockarska partija u odnosu na koju spomenuti roman Dostojevskog postaje krajnje bled. Na kraju je ipak uzeo knjigu. Ja sam je pročitao za tri dana. On, za tri sata.