Misterija zvana Žena

   Opasna zona!

   Uživajte i čuvajte se. Lako se može odlepiti.

 ... „Mila, da te pitam,... Voliš li ti onaj zanimljivi fazon,... znaš ono; Pričam ti priču po zaboravljenim nedođijama, u jezivo hladne dane, kraj vatrice u izbici, okružen šumama iskona?

  „Ti to pokušavaš da me uplašiš?“ 

  „...“

  „Primećuješ li ti mene, uopšte?“

  „Da. Pomalo.“

  „Pomalo!!!?“, vrisnu Ana.

  „Pomalo previše.“

  „Kako misliš previše!?“ , lupila je šakama o sto. „Zar je u ljubavi išta previše!?“

  Posmatrao ju je kako gladnim očima isčekuje odgovor.

  „Nekada davno,...“, započe, „u brvnari, usred nepregledne šume, na kraj sveta, živela najprivlačnija žena na svetu. Bila je toliko privlačna da su se svi poplašili. I pobegli na drugi kraj sveta...“

  „I to je ljubav!?“, upita Ana, sva ogorčena. „Bajka!?“

  „U istoj šumi živeo je i usamljeni vuk.“, nastavi čovek, ujednačenim tonnom. „Vatren, ali izgladneo. Jednoga dana, dok je žena spremala ručak, privučen mirisom, vuk se približio njenoj brvnari...“

  „Dobro.“, reče Ana, već umirena. „Neka ti bude... Nastavi. Sviđa mi se. Znaš i sam kako si me zaveo.“

  Usne su joj se pokrenule u jedva primetni osmeh. Oči su joj se smejale na sav glas.

  „Žena je, kroz prozor, ugledala vuka. I njegovu glad je ugledala! I srce vučje! I vučju bol u srcu.

   Ali, nikada ranije nije volela vukove.

   Izašla je na prag, sa željom da ga nahrani, i sa otporom svog srca prema bezglavoj želji srca tog, istog.

   ’Vidiš, vuče,’, rekla je, ’mnogo bih te volela kada bi bio medved...’“

   „Pa, dobro.“, nasmeši se Ana celim telom. „Nastavi. Volim tvoj ton pripovedanja. Umiruje me.“

   „Ma’nit od gladi, željan da rukom najzanosnijeg bića, koje je očima svojim vučjim video, bude nahranjen, vuk se toliko trudio da se promeni i postane medved da je sagoreo od sopstvenog truda... I postao ker.“

  „Ma, nije valjda!?“, reče Ana, šaljivo razrogačivši oči. Poput deteta iz nedođije, koje kraj ognjišnih kumira sluša priče svojih starih.

  „I ne samo to.“, reče čovek. „Još se i postideo što je postao ker, te je, od sramote, počeo mnogo grčevitije da se trudi... Barem da se nekako povrati u onog dobrog, starog, izgladnelog vuka.“

  „I?“, upita Ana, naginjući se preko stola i ozareno se unoseći u lice svog zavodnika.

  „I,... na kraju, nekadašnji vuk, srozan na kera, još više se srozao,  i,...“

  Ana zaklima glavom, pretvorenom u jedan blistavi kez.

  „... I postao miš.“

  Prasnula je u neobuzdani smeh.

  „Pa, ti si moj omiljeni ludak!!!“, vrisnu, držeći se rukama za stomak i previjajući se na stolici. „Samo moj!!! Jesi li svestan toga!? MOOOJ!!!“

  Šakama je udarala o svoje grudi.  

  „Moj!“, overila je. ...

                                                                         Odeljak iz poglavlja Avetinjska svita

                                  Priče iz Geta - knjižare Delfi (SKC i Zemun) i amazon.com    

Svetionik

                                                              

  Aleksandar Rašić se trza iz kratkog sna. Oseća svežinu u svojoj glavi. Ustaje i, sa zadovoljstvom, se  proteže u mraku memljive ćelije  podrumskog  zatvorskog bloka, gde su smešteni osuđenici na smrt. Pomokri se u čučavac i odvrnu slavinu nad njim. Umiva se. Zavrće rukave i pušta da mu mlaz vode nekoliko minuta teče niz podlaktice...

  Bilo je to jako davno, kada je u proletnje praskozorje iskoračio iz kuće. Nebo se tek malčice zarumenelo na istoku i desetine zvezda još uvek su sijale. Mesec je lagano bledeo i tekao u svoj san. I, poput sna, novi dan se rađao. Daleki odjek još tajnovitog života dopirao je preko brdâ...

  Šetao je po dvorištu sve dok se sunce nije promolilo i obližnje šikare se raspevale. Lagano se spremio i otišao do autobuske stanice... 

  Ključevi zazveckaše pred kapijom. Komešanje glasova i pokreta. Očigledno dovode novog nesrećnika... Tresak rešetke izmamio je nekoliko ijao, majko krikova neouglalih u susednim tamnicama. Nezgrapni bat dva para teških čizama sručio se niz uzani hodnik. I stružući hod novopristiglog, koji se povijenih leđa i zavrnutih ruku vukao između njih...

  Došla je kao dar s neba. Ušetala se u zemlju  njegove prve mladosti kao sedamnaestogodišnja devojka i odmah privukla pažnju meštana. Bilo je to onog prepodneva kada je prvi put vrcnula korakom niz mali korzo velike varoši Brujan. Uobičajeni žamor prolaznika i gostiju u letnjim baštama  načičkanih  kafea  najednom  je zamro.  I samo je odmereni ritam njenih potpetica tekao niz pločnik...  Skoro nesvesno, okrenuo se od trafike na kojoj je kupovao sitnice i očima otplovio tamo gde su se oči čitavog korza slile.

  „Izvoli, momak.“, pružala mu je trafikantkinja kesu sa kupljenim stvarčicama. Nije  je čuo.

  Bela damska torbica u Mirjaninoj levoj ruci  izgledala je kao deo nje. Druga ruka joj je bila prazna i pogled mu je pao na njene vitke prste. Nešto je isijavalo iz njih, kao da će ih svakog časa pružiti  prema njemu i srce  svoje sa dlana mu dati.

  „Momak,...“, dozivala ga je trafikantkinja, dok je elegantni  korak  tajanstvene  neznanke  tekao sve dalje,  kroz, mirisom prvih cvetanja, puno jutro.

   „Došla sam tamo izvesno vreme nakon što su mi roditelji nastradali“, pričaće Mirjana iste te noći inspektoru Laziću, koji je još uvek istraživao Aleksandrov slučaj. „Ja ništa nisam primetila, ali on mi je pričao da su svi zanemeli  kada sam se pojavila. I  jedino je on imao hrabrosti da krene za mnom. Pritrčao mi je i počeo da hoda uz mene. A ja sam ga odista ignorisala. Gledao me je sa strane, kao kerić. I zamislite samo šta mi je rekao!...  Bio je bezobrazan, ali samo zato što je šeprtlja...  Kakav kreten!, odgovorila  sam u prazno. Uhvatio me je pod ruklu.  Otrgla sam se, zastala i okrenula se prema njemu. Nikada nisam videla da neko toliko drhti. Sorry, rekla sam.  Nežno. Tako, na engleskom. Znate već, uticaj romantičnih filmova. I dodala sam jedno kiss. Nastavila sam dalje i on me više nije pratio. Stajao je i gledao me poput istučenog deteta. A meni se ono kiss učinilo nekako suvim. I vratila sam se ja. I malčice ga cmoknula u obraz...

  Uvek se trudio da nešto ne zabrlja u vezi mene. I obavezno bi  nešto zabrljao... Divan je bio. Jako, jako iskren. I tako veran... Ali oboje smo osećali da će nas nešto rastaviti...“

  Da. Onog poslednjeg leta koje je proveo na slobodi. Onog bremenitog leta, što je, lagano, kao po ustaljenom taktu Mirjaninog hoda rađalo jedan novi svet. Svet koji je umro odmah po rođenju i sada, iz svog pepela, prizivao slutnju vaskrsenja.

  Strnjišta i polja u smiraj avgustovskog dana, kroz miris poslednjih zrenja, trepere pred očima dvoje mladih ljudi. I cvrči laganim ritmom otpočinju pesmu prvih jesenjih slutnji.

  Oni leže u travi. Jedno pored drugog.


                                                                                     Dejan Jovanović
                                                     
                                                              ( pripovetka iz zbornika književnog kluba Ivo Andrić )

     Sinoć sam ponovo slušao političare kako govore da sedamdeset procenata stanovništva Srbije živi ili u siromaštvu ili na granici siromaštva. Istu takvu tvrdnju čuo sam hiljadama i hiljadama puta od hiljada i hiljada ljudi. Ali i juče i prekjuče i pre pet i pre deset godine, prolazio sam kroz srbijanska sela i varoši. I uvek bih se nagledao obilja, raskošnih kuća na svakom koraku. O, da, sedamdeset posto srpskog stanovništva, koje ne živi u stanovima, živi u takvim kućama. toga čak i u Americi nema baš u tolikom procentu, I koliko skupocenih automobila možete svakog dana videti na ulicama? Čak i u svakoj selendri. Jasno je da samo manji procenat onih koji imaju automobil, a imaju ga većina građana, vozi jugo ili nešto tom nalik. 

  Da! Sve biste to lako mogli videti, samo kada biste se malo manje priklanjali tvrdnjama ljudi koji ravnjaju ono što se ne može poravnati.

  Imam utisak kao da državna težnja jeste da nas sve ukalupi. Da svi ponavljamo jedno te isto. Bez obzira što neprekidno viđamo drugačije stvari. I, iako je državni trend da se, mišljenja poput mojih smatraju paranoidnim, ipak ne mogu zatvoriti oči pred onime što mi se svakog dana pred njima pojavljuje. 

  Hoćemo li svi ponavljati nametnute fraze, ili ćemo govoriti iz sopstvene duše i sopstvenog uma? Razmislite o tome poštovani malobrojni čitaoci. 

  Živim u kući sa zemljanim podom i tavanicom od blata. Da bih stigao do najbliže prodavnice moram prepešačiti dva kilometra. Prvi kilometar često prelazim po blatu do kolena. Kompjuter na kojem ovo pišem kupio sam za trideset mesečnih plata. Koštao je 25 500 dinara i svakako vas ne lažem da mi je bilo potrebno trideset celih mesečnih plata da bih ga kupio. Možete li tako nešto zamisliti? Pretpostavljam da ne. Ne uklapa se u opšteprihvaćenu frazu o siromaštvu. Pitaćete se od čega živim. Ali to mi nikada nije bio problem. Imam povrtnjak i dovoljno hrane. Krov nad glavom, takav kakav je, ali je ipak krov. Retko o sopstvenom siromaštvu govorim, jer odista ne volim tu reč i, bez obzira na sve, ne osećam se nimalo ugroženim. Jedino što mi smeta jeste kada se ljudi iz raskošnih kuća žale na siromaštvo. To traje već decenijama i nikako da prestane. Mislite li da je na zapadu išta bolje? Istina je da su zapadne države snažnije. Vojno, ekonomski, kako već. Ali država je država, a građani su građani. Život ne zavisi prvenstveno od snage države, već od nečega drugog i trećeg.... I nikako se ne može reći da građani zapadne Evrope i Amerike tolikom većinom žive u raskoši kao građani Srbije.

  Puno pozdrava svoj srpskoj sirotinji razbaškarenoj po kućama vrednim barem 100 000 evra, od bogatog buntovnika sa razlogom, čija se imovina svodi na jednu  valjano okrpljenu čatrlju, dvorište od četrdeset ari, mali povrtnjak, jedno stablo šljive, tri stabla kajsije, pet stabala divljih trešanja, desetak čokota vinove loze, i tridesetak natrulih, starih stabala višnje. O, da. Imam i skoro praznu štalu, koja mi sada služi kao ostava za zimnicu, mnogo čvršće građenu od kuće u kojoj živim. Ali to je samo zato što je moj otac dobio drugu nagradu na lotou. Nekada davno. Jeste da imam i po koju kokošku, ali imam i lisicu koja mi na svakih par dana dođe u goste. Naravno, nemam novca da u jednom mahu ogradim celo dvorište. Moram sačekati Ninovu nagradu. A svima onima koji teraju fazon živi na nekoj čuki, na njivi, u vukojebini, a hoće da piše, u sledećem postu ponovo na uvid pružam moju pripovetku Svetionik. Setite se samo koliko je naših velikih pisaca sišlo sa čuka, isklijalo sa njiva, izmigoljilo iz božijih zaleđa...

  

  P. S. Ako se neko od mojih čitalaca nađe uvređenim, neka ima u vidu da su sve ove napomene uperene protiv propagande koja nam uporno servira priču o siromaštvu. Naravno da nemam ništa protiv onih koji  žive u raskošnim kućama, pošto i sam želim jednu takvu.  

I kada večeras zaspim, mesec će doći i poljubiti me...te usne, na mojim od svile....
Ljubicasto Pisem

U zabačeno seoce na obali azurnoplavog Ligurskog mora, daleke 1962, doputovala je još neproslavljena mlada glumica. Vlasnik jedinog hotela u mestu, Paskvale, zaljubljuje se u tu divnu Amerikanku. Ona je njegov san o lepoj ženi, o Americi i svetu izvan litica što okružuju njegovo selo. No ona je smrtno bolesna, i ona voli drugog. Na papiriću koji je donela sa sobom napisano je ime nekog čoveka, i to je...

     Moja stara pripovetka, uvrštena u zbornik književnog kluba Ivo Andrić, na osnovu koje sam kasnije napisao  roman Mreža. Ritam celog romana, bez obzira na mnoštvo likova i događaja, u potpunosti odgovara ritmu ove pripovetke.

                                                  Svetionik

                                                              

  Aleksandar Rašić se trza iz kratkog sna. Oseća svežinu u svojoj glavi. Ustaje i, sa zadovoljstvom, se  proteže u mraku memljive ćelije  podrumskog  zatvorskog bloka, gde su smešteni osuđenici na smrt. Pomokri se u čučavac i odvrnu slavinu nad njim. Umiva se. Zavrće rukave i pušta da mu mlaz vode nekoliko minuta teče niz podlaktice...

  Bilo je to jako davno, kada je u proletnje praskozorje iskoračio iz kuće. Nebo se tek malčice zarumenelo na istoku i desetine zvezda još uvek su sijale. Mesec je lagano bledeo i tekao u svoj san. I, poput sna, novi dan se rađao. Daleki odjek još tajnovitog života dopirao je preko brdâ...

  Šetao je po dvorištu sve dok se sunce nije promolilo i obližnje šikare se raspevale. Lagano se spremio i otišao do autobuske stanice... 

  Ključevi zazveckaše pred kapijom. Komešanje glasova i pokreta. Očigledno dovode novog nesećnika... Tresak rešetke izmamio je nekoliko ijao, majko krikova neouglalih u susednim tamnicama. Nezgrapni bat dva para teških čizama sručio se niz uzani hodnik. I stružući hod novopristiglog, koji se povijenih leđa i zavrnutih ruku vukao između njih...

  Došla je kao dar s neba. Ušetala se u zemlju  njegove prve mladosti kao šesnastogodišnja devojka i odmah privukla pažnju meštana. Bilo je to onog prepodneva kada je prvi put vrcnula korakom niz mali korzo velike varoši Brujan. Uobičajeni žamor prolaznika i gostiju u letnjim baštama  načičkanih  kafea  najednom  je zamro.  I samo je odmereni ritam njenih potpetica tekao niz pločnik...  Skoro nesvesno, okrenuo se od trafike na kojoj je kupovao sitnice i očima otplovio tamo gde su se oči čitavog korza slile.

  „Izvoli, momak.“, pružala mu je trafikantkinja kesu sa kupljenim stvarčicama. Nije  je čuo.

  Bela damska torbica u Mirjaninoj levoj ruci  izgledala je kao deo nje. Druga ruka joj je bila prazna i pogled mu je pao na njene vitke prste. Nešto je isijavalo iz njih, kao da će ih svakog časa pružiti  prema njemu i srce  svoje sa dlana mu dati.

  „Momak,...“, dozivala ga je trafikantkinja, dok je elegantni  korak  tajanstvene  neznanke  tekao sve dalje,  kroz, mirisom prvih cvetanja, puno jutro.

   „Došla sam tamo izvesno vreme nakon što su mi roditelji nastradali“, pričaće Mirjana iste te noći inspektoru Laziću, koji je još uvek istraživao Aleksandrov slučaj. „Ja ništa nisam primetila, ali on mi je pričao da su svi zanemeli  kada sam se pojavila. I  jedino je on imao hrabrosti da krene za mnom. Pritrčao mi je i počeo da hoda uz mene. A ja sam ga odista ignorisala. Gledao me je sa strane, kao kerić. I zamislite samo šta mi je rekao!...  Bio je bezobrazan, ali samo zato što je šeprtlja...  Kakav kreten!, odgovorila  sam u prazno. Uhvatio me je pod ruklu.  Otrgla sam se, zastala i okrenula se prema njemu. Nikada nisam videla da neko toliko drhti. Sorry, rekla sam.  Nežno. Tako, na engleskom. Znate već, uticaj romantičnih filmova. I dodala sam jedno kiss. Nastavila sam dalje i on me više nije pratio. Stajao je i gledao me poput istučenog deteta. A meni se ono kiss učinilo nekako suvim. I vratila sam se ja. I malčice ga cmoknula u obraz...

  Uvek se trudio da nešto ne zabrlja u vezi mene. I obavezno bi  nešto zabrljao... Divan je bio. Jako, jako iskren. I tako veran... Ali oboje smo osećali da će nas nešto rastaviti...“

  Da. Onog poslednjeg leta koje je proveo na slobodi. Onog bremenitog leta, što je, lagano, kao po ustaljenom taktu Mirjaninog hoda rađalo jedan novi svet. Svet koji je umro odmah po rođenju i sada, iz svog pepela, prizivao slutnju vaskrsenja.

  Strnjišta i polja u smiraj avgustovskog dana, kroz miris poslednjih zrenja, trepere pred očima dvoje mladih ljudi. I cvrči laganim ritmom otpočinju pesmu prvih jesenjih slutnji.

  Oni leže u travi. Jedno pored drugog.

   Poštovani čitaoci, imam čast da vam predstavim još jednu pripovetku moje drage prijateljice i, može se reći, anđela zaštitnika mog sopstvenog kniževnog rada, Biljane Vićentijević.


TRI POLJUPCA

Andrej mi dolazi u susret, moj drug iz detinjstva. Zaljubljena sam u njega, tajno. Ne, ne zna on, ne sluti šta se nalazi u meni kad se sretnemo. Noge mi uvek klecaju, ali hrabro koračam, puna sebe sa osmehom, zaleđenim. Samo da ne primeti. Naravno pun je priča o njoj, Marini. Ona je moja najbolja drugarica, ja sam ih i upoznala pre šest meseci. Andrej stade ispred mene.
- Staša, dobro je što smo se sreli.Hajde da popijemo kafu, Marina je ljuta na mene, ne javlja mi se na telefon.Ti možeš da joj objasniš koliko je volim -
Dok mi to govori, nežno me zagrli, poljubi tri puta u obraze. Samo to ne, ne radi mi to Andrej, pomislih i zadrhtah.Srećom ništa on ne primećuje, potpuno ga je ona sludela. Ne postojim za njega, kao ni jedna druga devojka. Svaki bi primetio moju smetenost, unezveren pogled, obraze koji se zategnu od prijatnog dodira usana.On ne.
- Videćemo Andrej.Što ona tebe voli da muči, nisam znala da je sposobna za tako nešto ? -rekoh bezbrižno, lažno veselo dok u meni stihija samo što nije izbila na površinu. Htedoh da mu kažem da je ostavi, ne zaslužuje ga, da sam ja tu koja ga voli. Ali reči same stadoše i produžih sa njim slušajući ga.
- Nikad, ali baš nikad nije zadovoljna Staša. Uvek mi govori kako ne mislim šta ona želi, ne govorim joj dovoljno da je volim, nisam romantičan, ne umem poklon da joj kupim. Ma sve joj smeta, čak i kako pijem sok ili kafu, kako sedim ili hodam sa njom. Ne razumem, da li je naša veza u krizi ili me ona i ne voli. Ja je volim, više nego sebe.Stašo ništa mi ne veruje, proverava mi poruke, želi da na fejsu bude naša zajednička slika, ali samo na mom profilu. Sta ti misliš, čemu ovo ide ?-
- Ona je zaljubljena u tebe, možda misli da će te izgubiti, ne znam. Razgovaraću sa njom , otići ću popodne. Ne brini, znam kako da je uvedem u razgovor.- rekoh ali u sebi pomoslih, to je šansa da raskinu. Ona ga definitivno ne voli, samo koristi za izlaske. Drži ga u kontroli, okrenutog prema njoj. To mi se nije svidelo, ona se igra njegovim osećanjima. Andrej ima novca, otac mu je načelnik bolnice a i on radi tu, u administraciji. Ja se vratih na tri poljupca, dok on mašta o idealnoj ljubavi sa Marinom. Sama pomisao da bar slučajno mu kliznu usne na moje, me uzbudiše. I sada ih posmatram sa željom i nadom. Sve je učinio nevino, bezazleno, potpuno prirodno. Kako ne vidi moj čežnjiv pogled, ove misli se ne kriju u očima? Marina, pa opet Marina, ne mogu to više da podnesem!
Misao o usnama, da me miluje sa njima me ne napušta. Popodne ću rasturiti tu vezu. Bar mi neće više pričati o njoj. Potražiće mene da ga utešim, isprva kao prijateljica, ali to će biti početak naše lepe veze.

Ljubicasto Pisem

Pisci bez zvanja

 Ovako  zanimljive detalje možete naći u dnevnicima i beleškama običnih ljudi, koji često i nisu svesni sopstvenog književnog talenta.  Ovde vam predtavljam objavu moje online prijateljice Dragane Đurović. Pisanje, očigledno, nije big deal. Mnogi su izuzetno vešti u verbalnom izražavanju i naravno da mnogi imaju jako zanimljive i duboke ideje.
  Međutim, borba za mesto u literarnim krugovima i borba za izdavača u Srbiji itekako jeste big deal. Svi promućurni čitaoci su svesni da mnoge nagrađivane knjige nisu zaslužile nagradu. I svi su svesni da na čukama, njivama i ulicama  ima puno ljudi sa većim književnim potencijalom od izvesnih afirmisanih pisaca, koji, da bi prikrili sopstvenu netalentovanost, pribegavaju fazonu "Živi u nekoj selendri, a hoće da piše." 


 Reci mi to,ko je ko,i sta je dobro a sta zlo,i sta je djavo a sta Bog,i sta je dno a sta tron...Kazi da znam sta je stvarno a sta san,i sta je noc a sta je dan,i sta je vecnost a sta tren...ko Zver ,a ko plen.. ja djavo bgm емотикон grin емотикон devil hmmm

                                                                                   Dragana Đurović

Ljubičasti Blog: ОДЛОМАК Приче инспектора Душана ,, Znaš da sam d...

Ljubičasti Blog: ОДЛОМАК  Приче инспектора Душана ,, Znaš da sam d...: ОДЛОМАК  Приче инспектора Душана  ,, Znaš da sam dala otkaz? Morala sam. Sa direktorom Nikolom sam bila u vezi pre nego što sam počel...

Amazon.com: Dejan Jovanovic: Books, Biography, Blog, Audiobooks, Kindle

Amazon.com

Ljubičasti Blog: Dolina zvana Oz-Prvi put sam ga ugledala jednog ka...

Ljubičasti Blog: Dolina zvana Oz-Prvi put sam ga ugledala jednog ka...: Dolina zvana Oz - Prvi put sam ga ugledala jednog kasnog popodneva. Dečaka sa krupnim, plavim očima. Pogleda uplašenog, iznenađenog......