Zorica Paunović
MILUN
* * *
Te noći, čuo je čiča Stevan, kuća mu navrh sela, zavijali su kurjaci sve do zore. Pre no što ujutru seljani nađoše ostatke krvavog pira, poklano stado, Milun je ušao u selo, sav u ritama, krvav i sa iskolačenim očima. Mumlao je kao nikada pre. U naručju je nosio omlitavelo, preklano jagnje, i plakao je, kažu, kao dete. Ruke su mu bile u ranama, i noge, kao da se svu noć borio sa vukovima.
KAO?
Dva dana posle, idući za krvavim tragom, podaleko od planinskog tora, dublje u šumi, pronađoše seljani preklanog vuka predvodnika, i nikad se više čopor ne spusti nisko kao te noći. Viđane su mlade srne i poneka veverica na lešnikovom stablu, viđani su zečevi u kolu, i ptice od svake vrste, samo vučjeg i lisičjeg roda ko da nije bilo. Kao da su u zemlju propali.
Nekako u isto vreme nestalo je i Miluna. Prolazili su dani, meseci, godina prođe, a onda ga jednog dana doveze stric Milutin u prikolici starog zadružnog FAP-a. Pronađe ga ne tražeći negde u Banatu. Sedeo je u prikolici među džakovima kukuruza, nesvestan prostora koji je prešao, i vremena koje je neumitno curelo. Izgledao je nekako starije, izgledao je kao da je na tom putu odživeo jos jedan svoj zivot i sazreo, prezreo, izgledao je nekako smirenije... ili je to samo bio privid. Vise nije mumlao. Ošišaše ga i obukoše u čisto odelo. Nije se bunio. Sedeo bi ispred kuće satima, danima, puštajući decu da ga vuku za uši i kosu, puštajuci snaju da ga umiva i hrani kad pronađe malo vremena u danu, skoro svaki dan... Onda je ponovo nestao. Ostale su cokule na istom onom mestu gde su i bile dok je sedeo u njima, stolica je ostala na istom mestu, izgledalo je samo kao da je telo u čakširama i suknenom gunju isparilo i pretvorilo se u vazduh koji je tog jutra, reklo bi se, bio nešto gušći. Više ga niko nije video. Kilometre i kilometre je stric Milutin napravio sa starim FAP-om, mimo puta i ne žaleći benzina. Banat je ceo stavio u džep, i Pomoravlje, i Podunavlje, stizale su u selo prikolice sa džakovima kukuruza i žita, izvirivalo bi i staro i mlado, ali na džakovima nije bilo Milunove nezgrapne prilike. Nikad više. A bio je naš strah i naša noćna mora sve do onoga dana kad je nad preklanim jagnjetom zaplakao kao dete...
* * *
Banat, petnaest godina posle.
Slučajno se povede priča o čudnom čoveku u suknenom gunju što se pojavi niotkuda i odmah posle nesreće nestade ko zna gde.
Stric Milutin pretrnu.
...Iznenada i bez najave iz oblaka prašine neslućenom brzinom izbi auto. Devojčica je prelazila put. Poneo je sa sobom i nije stao. Ni posle, kad je malo, beživotno telo skliznulo sa haube na prašnjavi kolovoz, ni tada nije stao. Ni posle, kad je čudna mumlajuća prilika nadljudskom brzinom potrčala za njim, ni tada nije stao. A onda ljudi što dotrčaše iz okolnih dvorišta, iz njiva i kukuruza, a onda Banat vide Čoveka čudnog kako se vraća mumlajući ko nikad pre, i kako podiže sa puta malo telo, a suze mu ko potoci kvase ravnicu. Plakao je, kažu, kao malo dete...
Stricu Milutinu zadrhta usna.
- E, moj Milune, brate! Tog kurjaka, znači, ne stiže – reče.
Niko ga nije razumeo.
Milun je bio naš strah i naša noćna mora. Imao je tužne pseće oči i živeo je kao pas. Pojavio bi se iznenada i uleteo među nas, decu, sve mumlajući tako da nam se kosa, mnogima šišana pod šerpom, dizala na glavi. Isprva bi se razbežali, kud koji mili moji, sa očima ogromnim i potamnelim od straha, a on bi nezgrapnim šakama pokupio retke staklence iz prašine, i nestajao negde iza žbunja. Utulilo bi i teško mumlanje koje je, kao kletva, svuda išlo za njim.
Posle smo se navikli i borili se za parče svoje teritorije pa bi često ostajao bez trofeja.
Neretko, majke bi plašile manju decu sa njim, i bio nam je noćna mora i strah, a našim roditeljima dobar način da nas održavaju u blizini i u ispravnom stanju. A onda, obično posle nemirne noći , kad bi shvatili da su preterali, i kad bi ih sustigla griža savesti, govorili bi nam da se ne plašimo, Milun je takav rođen. I roditelji naših roditelja svoju su decu plašili Milunom. Neki stariji su se sećali jezivog vriska iz ambara, onoga dana kada je došao na svet. Ne kao druga deca.
Nakaza, šaputalo se tih dana.
Godinama su ga krili u trošnoj kući od blata i pruća. Nikad ih niko nije pitao. Prolazili bi seljani putem kao da se ništa nije dogodilo, sedeli bi im u dvorištu uz čašicu vruće rakije koja kao da im je mozak popila i čula otupela, pa ne čuju to mumlanje iz drugog dela avlije, tamo prema štali. Majka je brinula o njemu dok se moglo brinuti o njemu. Kad je umrla, izašao je iz trošne kuće, međ’ svet. Pojavio bi se iznenada i niotkuda, prelazeći preko plotova i ograda obraslih trnjem. Ispred njega, pored njega i iza njega u stopu, išlo je mumlanje. Seljani su se i dalje pravili kao da se ništa nije dogodilo, kao da je oduvek bio tu i takav, deo njih samih i deo njihovog sela. I to selo preuze brigu o njemu. Više selo no brat koji se oženi i svoju decu dobi. Ovde čakšire, onde opanci, cokule od pokojnika i gunj od domaćina... parče proje i sira, malo pšeničnog hleba...Naviklo selo na kišu, dođe i prođe, na sušu, na glad i bolest, na radost... dođe pa nestane. Naviknu se i na Miluna, na mumlanje kao sudbinu, dođe pa nestane...
* * *
Te noći, čuo je čiča Stevan, kuća mu navrh sela, zavijali su kurjaci sve do zore. Pre no što ujutru seljani nađoše ostatke krvavog pira, poklano stado, Milun je ušao u selo, sav u ritama, krvav i sa iskolačenim očima. Mumlao je kao nikada pre. U naručju je nosio omlitavelo, preklano jagnje, i plakao je, kažu, kao dete. Ruke su mu bile u ranama, i noge, kao da se svu noć borio sa vukovima.
KAO?
Dva dana posle, idući za krvavim tragom, podaleko od planinskog tora, dublje u šumi, pronađoše seljani preklanog vuka predvodnika, i nikad se više čopor ne spusti nisko kao te noći. Viđane su mlade srne i poneka veverica na lešnikovom stablu, viđani su zečevi u kolu, i ptice od svake vrste, samo vučjeg i lisičjeg roda ko da nije bilo. Kao da su u zemlju propali.
Nekako u isto vreme nestalo je i Miluna. Prolazili su dani, meseci, godina prođe, a onda ga jednog dana doveze stric Milutin u prikolici starog zadružnog FAP-a. Pronađe ga ne tražeći negde u Banatu. Sedeo je u prikolici među džakovima kukuruza, nesvestan prostora koji je prešao, i vremena koje je neumitno curelo. Izgledao je nekako starije, izgledao je kao da je na tom putu odživeo jos jedan svoj zivot i sazreo, prezreo, izgledao je nekako smirenije... ili je to samo bio privid. Vise nije mumlao. Ošišaše ga i obukoše u čisto odelo. Nije se bunio. Sedeo bi ispred kuće satima, danima, puštajući decu da ga vuku za uši i kosu, puštajuci snaju da ga umiva i hrani kad pronađe malo vremena u danu, skoro svaki dan... Onda je ponovo nestao. Ostale su cokule na istom onom mestu gde su i bile dok je sedeo u njima, stolica je ostala na istom mestu, izgledalo je samo kao da je telo u čakširama i suknenom gunju isparilo i pretvorilo se u vazduh koji je tog jutra, reklo bi se, bio nešto gušći. Više ga niko nije video. Kilometre i kilometre je stric Milutin napravio sa starim FAP-om, mimo puta i ne žaleći benzina. Banat je ceo stavio u džep, i Pomoravlje, i Podunavlje, stizale su u selo prikolice sa džakovima kukuruza i žita, izvirivalo bi i staro i mlado, ali na džakovima nije bilo Milunove nezgrapne prilike. Nikad više. A bio je naš strah i naša noćna mora sve do onoga dana kad je nad preklanim jagnjetom zaplakao kao dete...
* * *
Banat, petnaest godina posle.
Slučajno se povede priča o čudnom čoveku u suknenom gunju što se pojavi niotkuda i odmah posle nesreće nestade ko zna gde.
Stric Milutin pretrnu.
...Iznenada i bez najave iz oblaka prašine neslućenom brzinom izbi auto. Devojčica je prelazila put. Poneo je sa sobom i nije stao. Ni posle, kad je malo, beživotno telo skliznulo sa haube na prašnjavi kolovoz, ni tada nije stao. Ni posle, kad je čudna mumlajuća prilika nadljudskom brzinom potrčala za njim, ni tada nije stao. A onda ljudi što dotrčaše iz okolnih dvorišta, iz njiva i kukuruza, a onda Banat vide Čoveka čudnog kako se vraća mumlajući ko nikad pre, i kako podiže sa puta malo telo, a suze mu ko potoci kvase ravnicu. Plakao je, kažu, kao malo dete...
Stricu Milutinu zadrhta usna.
- E, moj Milune, brate! Tog kurjaka, znači, ne stiže – reče.
Niko ga nije razumeo.
Нема коментара:
Постави коментар