Зорица Пауновић
ПЕТОПАРАЦ
Пресече је преко груди и однекуд се у широком луку докотрља петопарац. Осети поново празну, ознојену шаку, и бразде од дубоко урезаних ноктију. Баш ту, на том месту одакле је некад кроз високо нараслу врзину пуцао поглед на Дреновац и даље, на Лазарев град, пре равно четрдесет и осам година отворила се мала ознојена шака, и хитро, као што лопов бежи са места злочина, спустила новчић у густо нарасло шибље, и побегла.
Вратио се силином и запарао по сећању котрљајући се довољно дуго да се мутне, потиснуте слике изоштре до сечива, а онда пао на остављену земљу оном страном да ситан и наизглед безвредан не привуче ничију пажњу, ни изазове порив да се било ко изложи напору сагињања, подизања и одлагања прашњаве успомене у практичан, дубоко искројен џеп. Не хају више сељаци, ни пет пишљивих пара за петопарац...
Одједном се негде из сокака зачуо лелек, опасно се приближавајући капији.
Помагајте људи, погибе Лима!
Трактор убица, што пусти да се откаче кола препуна песка са Мораве, довезе га из Дреновца окрвављеног и мртвог. Отац скочи и упали тек купљени ауто, први у селу. Унесоше Лиму на задње седиште, деца чују, не дају им да виде, лелече мајка, лелече жена, ауто оде пут Чаршије, истим путем, преко Дреновца. Ауто оде, лелек остаде и мало наде у лекаре.
Дуга ли дана.
Како га одвезе, тако довезе. Окрвављеног и мртвог. На задњем седишту новог тристаћа, ту где су се само пре неколико дана натоварила сва комшијска деца да их Отац провоза први пут, остаде крвава флека. Лелек се појача.
Те ноћи није ни тренула. Ни сокак није тренуо. Тишина беше, и месечина. Деда и Баба, Отац и Мајка, на смену се ређаше преко плота, да чувају мртваца, да му мачка не пређе пут.
Ујутру је поведоше да упали свећу. Први пут беше.
Сад си велика, да памтиш.
Не схвата, плаши се, очима тражи Мајку.
Играла се ту, у тој авлији, у тој кући, у тој соби где деда Лима лежи затворених очију и повезане главе. Скрстио руке на грудима и не мрда.
Види, није то игра.
Кад дође време да га изнесу, Деда јој даде петопарац.
Стави то у ковчег и мимоиђи, откупи Живот.
У мимоходу се збуни, и заборави.
Поворка оде, остаде новчић за откуп у малој, ознојеној руци. Уплашена, не отвори је све до вечери, до густо нараслог шибља иза ког пуца поглед на Дреновац, и даље, на Лазарев град.
Пресече је преко груди и однекуд се у широком луку докотрља петопарац. Вратио се силином и запарао по сећању, котрљајући се довољно дуго да стигне да се запита јел` ово био Живот.
lepa priča
ОдговориИзбриши