(Ne)prijatno iznenađenje za čitaaoca

  Francuski pisac Pjer Lemetr, dobitnik Gonkurove nagrade, karijeru je počeo pisanjem detektivskih romana. Glavno pravilo tog pravca, kako sam Lemetr, kaže jeste navođenje čitaoca na snažnu indentifikaciju sa glavnim likom.

 Ipak, shvatajući književnost mnogo kompleksnijim zanatom, njegov detektivski roman je imao nešto posebno. Time nije napravljena samo razlika između njega i ostalih autora navedenog žanra, već je i istorija književnosti imala priliku da zabeleži novu pojavu.

 Lemtr je odista pisao dosledno glavnom pravilu i čitaoci su se odista snažno indentifikovali sa glavnim likom. Mnogi su maštali o životu detektiva iz knjige, divili su mu se, gubili sebe i postajali on. Međutim, nakon što bi pročitali nešto više od polovine stranica, sledilo je veliko iznenađenje. Obrt koji demaskira lik fenomenalnog detektiva. On sada postaje jako odbojna ličnost, kakvom niko ne bi poželeo da bude, čime Lemetr ostvaruje svoj cilj. Pogrešio si!, glasno i jasno kaže svom čitaocu. 

Zelena čoja Montenegra

  Fenomenalni roman Mome Kapora, napisan nakon razočarenja zbog neuspelog scenarija za film o turskom oficiru, zarobljenom na Cetinjskom dvoru.
  Oduševljenje koje su Momo Kapor i Zuko Džumhur osetili pošući navedeni scenario, jako brzo je nestalo, kada su nakon završetka posla, videli da se odustalo od snimanja filma.
  Ipak, Momo nije mogao prepustiti zaboravu posao koji mu je doneo toliko užitka i toliko bola. Počeo je da piše knjigu, u kojoj, pored slučaja zarobljenog oficira, odaje slavu svom saradniku, Zuku, Šejtan efendiji.

  Kada sam Zelenu čoju Montenegra preporučio svom prijatelju, koji je, istina, posvećeniji čitalac od mene, rekao mi je samo. "Ne čitam te ratničke knjige." Ne znam odakle mu utisak da je u pitanju ratnička knjiga, možda na osnovu pogrešno shvaćenih informacija iz medija, ali to i nije bitno. Naravno, opis bitke između turske i crngorske vojske bio je odličan i mogu reći da sam samo u Vremenskoj Odiseji Artura Klarka mogao čitati bolji ( bitka za Vavilon, između vojske Aleksandra Makedonskog - potpomognute sa nekoliko engleskih pušaka iz 19. veka, kao i sa nekoliko komada automatskog oružja iz 21. veka - protiv džingis Kana - kojeg u čadoru nadomak Vavilona ubija ruski kosmonaut Kolja. Iz kašikare, kako bi se u šali reklo ). Ali to je samo jedan manji deo knjige.

   Pitao sam svog prijatelja gde je pročitao najbolje opis kockanja. I, kao što sam i očekivao, spomenuo je Kockara Fjodora Dostojevskog, knjigu koja na mene lično nije ostavila skoro nikakav utisak. Rekao sam mu da se u Zelenoj čoji Montenegra odigrava kockarska partija u odnosu na koju spomenuti roman Dostojevskog postaje krajnje bled. Na kraju je ipak uzeo knjigu. Ja sam je pročitao za tri dana. On, za tri sata.

Konte

  Konte je svakako jedan od dva najbolja romana Mome Kapora, a, s punim pravom bi se moglo reći, i jedan od najboljih romana srpske književnosti. Istina je da kod nas postoji težnja da se najboljim delima smatraju ona koja supisana ozbiljnim tonom, što Konte, prvi pogled, uopšte nije.

  Pisan na osnovu priče istinite ličnosti, koja je želela da ostane upamćena ne po svom nezavidnom životu, već po svemu onome što je u sebi imala, a nije uspela da ispolji, ovaj roman je samo elegantno Momino prepričavanje lažne ispovesti jednog izuzetno maštovitog, ali zasigurno ne baš naročito rečitog čoveka. Svojim istančanim, glatkim rečenicama, koje teku kao bistra voda, Momo je ovde u punom sjaje pokazao svoje umeće džins proze, i, naravno - kao i u svim ostalim delima, bilo da su pisana u srećnije vreme velike Jugoslavije, ili u vreme nakon njenog raspada, kada su rečenice ovog maestra nastavile podjednako glatko da teku, ali više ne kao bistri planinski potoci, već kao potoci suza - savim spomtano ostao dosledan svom stilu, takođe sasvim spontano rođenom, iz njegovih prvih književnih rečenica i prve napisane pripovetke Čudo se dešava Bel Amiju.

  Fuga Kaporiana je, možda, jedini u istoriji književnosti zabeleženi stil koji je imao samo jednog predstavnika, to jest, samo svog tvorca. Momo nije pisao o neospornoj harmoniji sveta, što jeste slučaj sa većinom pisaca koji pišu tako glatkim rečenicama. Momo je pisao o skladu, podjednako kao i o neskladu. Raznoliki ljudi i događaji, koji se aizgled ne mogu uskladiti, kroz njegova deladosežu do nivoa nekog višeg sklada, sazdanog od mnogih ravnopravnih i suprostavljenih entiteta, kako u društvu, tako i u unutrašnjem svetu individue, čime se stvara harmonija Reda i Haosa. Svemirska fuga.

    Znam mnoge ljude koji nikada nisu čitali, sve dok im se u rukama nije našla neka knjiga maestra Kapora. Tada bi je čitali u jednom dahu, mnogo brže nego što bih ja, kao prekaljeni čitalacm, mogao. I, naravno, želeli su još. I Čini mi se da je nemoguće čitati njegove knjige, a ne osetiti neobičnu smirenost i nehajnost za sva okolna komešanja od kojih bih vam, u nekoj drugačijoj situaciji, glava pukla...
    A Što se tiče Konte-a mogu reći da nikada nisam čitao seksipilniju knjigu. Iako u mnogim Kaporovim delima postoji gomila suptilnih erotskih motiva, Konte je, ipak, s te strane prevazišao sve ostale. Izuzetno uverljivo prepričavanje ispovesti navodi čitaoca da, i pored pitanja Da li je moguće?, koje mu se neprestano nameće, ipak poveruje u sve što je napisano i izgubi se u neverovatnom životu iz knjige kakav bi svako poželeo.
    Međutim, na samom kraju, u malo dužem epilogu, Momo otkriva slučaj prilikom kojeg je iznenada saznao istinu o maštovitom čoveku koji je želeo da bude ovekovečen ne životom koji je vodio, već životom koji je želeo. Ipak, maestro Kapor ga je ovekovečio sa obe strane, čime je pokazao čitaocu da je njegovo pitanje koje se nametalo iz skoro isključenog dela razuma, bilo potpuno opravdano.

Čitanje je seksi!

Strah od nepoznatog

   Nekada davno, dok je svet još uvek bio nov, baba Desa mi je ispričala basnu o mačku i petlu. I o strašnoj, mračnoj šumi.

   Mačak i petao su bili najbolji drugari. Igrali su se zajedno, otkako znaju za sebe. Na kraju su se i pobratimili i izgledalo je da ih ništa na svetu ne može razdvojiti. 

   Jednom prilikom, dok su švrljali unaokolo, prošli su opasno blizu velike šume. Petao je bio nesmotren, iako je znao da se ne bi trebalo dalje približavati. Zalepetao je krilima i odprhnuo skoro do prvog drveća. Pod seni koje su se nadvile nad rubom pitomog polja. Mačak ga je upozoravao da se vrati, ali petao se izgovarao kako mu je potrebno malo 'ladovine. 

   I tako, dok je 'ladio svoju usijanu glavu, iz šume je provirila lisica. Lukavo i nečujno se prišunjala i u jednom skoku ga zgrabila.  I odmah šmugnula nazad u šumu.

   Dok je sa bespomoćnim petlom u zubima sve više zalazila u mračne dubine tajanstvene šume, mačak je mogao samo da trči tamo-vamo, nemajući hrabrosti, a ni moći da išta preduzme. I jedino je sve dalji glas njegovog pobratima odjekivao u njegovim ušima.

  "Maco-braco, maco-braco, lija mene davi, 'odi me izbavi!"

  Ni dan danas ne mogu da zaboravim tugu i sigurnu jezu koju sam te davne zime osetio kraj šporeta u kući od nepečene cigle i zidova oblepljenih blatom i slamom, u koji je baba Desa, pričajući priču, stalno trpala grančice i kočanjke.

  Ali, mnogo godina kasnije, čitajući obimni roman Alekseja Ivanova Srce tajge ( Сердце пармы - княгиня гор ) , imao sam priliku da vidim, permsko-ruskog kneza Mihajla, kao da stoji preda mnom, dok se, pre pohoda  na Ural, u strane i nepoznanicom jezive zemlje, priseća priče svoje dadilje. Priče koja se završava istim onim rečima kojim ju je baba Desa završila. Onim očajničkim cviljenjem, dok duša tone u mrak. Maco-braco, maco-braco,....

  Bilo mi je potrebno više od dve decenije da bih saznao kako su baba Desine nepismene priče prešle preko hiljada kilometara i nebrojenih vekova, da bi meni bile ispričane. Tamo, kraj šporeta, u kući od nepečene cigle, oblepljene slamom i blatom. I, trag svemu tome postoji u mojim knjigama.

   Pričam ti priču, po zaboravljenim nedođijama, u jezivo hladne dane, kraj vatrice u izbici, okružen kumirima iskona... ( Priče iz Geta; amazon.com )    

Horor poezija

Huan Ramon Himenes
   (1881-1958)


   JA NISAM JA

                                                                                 

Ja nisam ja.
                  Onaj sam
koji nevidljiv pored mene hodi;
kog nekad nazrem,
nekad zaboravim.
Onaj koji ćuti kad zborim,
koji prašta kad mrzim,
koji ide kuda ne idem,
koji će ostati uspravan,
kad umrem.

Kafkinska jeza

 Da li ste ikada razmišljali o posledicama olajavanja i izvlačenja stvari iz njihovog konteksta? Verujte mi; posledice mogu biti jezivije nego što se da zamisliti.

 I sve ono što se pričalo, i sva ona prepričavanja prepričanog po raskrsnicama triju kolskih puteva, nečija ruka, što se pružila kroz seni, turila je crno na belo. I preko svega roknula pečat! ( Priče iz Geta)



     

Novi stihovi Biljane Vićentijević

KIŠOBRAN ZA DVOJE




Ne želim objašnjavati
niti reči u prazno prosipati.
I ovo veče je prozirno
a daljina neuhvatljiva.  
                                                                

Ne želim ljutnju
previše volim smeh.                                      
Oblake koji večeras šetaju
i slike neobične crtaju.

Ne želim poruke
kratke, i tajno napisane.
Ne šalji srce, poljupce
male isprekidane crtice.

Pošalji mi poljsko cveće
u pismu, novo proleće.
Ostavi poruku na oblaku
širok osmeh, i kišobran za dvoje.
**Ljubicasto Pisem

Usmeno pripovedanje

  U Pričama iz Geta nisam mogao odoleti, a da ne odam počast usmenim pripovedačima. Izvesni Dragan Kaćanski, čovek koji se od svog oca, visokog oficira, i njegovih kolega naslušao nebrojenih istorijskih priča i prepričavanja, a zatim da bi zabavio društvo pričao svoje istorijske priče u kojima je povezivao nevezana vremena, nevezane zemlje i nevezane događaje i tako stvarao svoju verziju istorije, u koju je većina slušlaca poverovala. Naravno da se to moglo i očekivati, pošto je njihovo poznavanje istorije bilo jako slabo, a poznavanje istorijske metodologije uopšte nije ni postojalo.

  Mene lično, oduševio je način na koji je imenovani Dragan Kaćanski izlagao svoje istorijske činjenice. Iako odrastao na novobeogradskim ulicama, u njegovim pričama postojao je isti onaj ton kojim mi je, nekada davno moja baba, Desanka Petrović, pričala jezive legende i poučne basne. 

  Sklon jezičkom eksperimentisanju i jezičkom humoru, Dragana Kaćanskog sam u svojoj knjizi opisao upravo kroz imitaciju njegove veštine usmenog pripovedanja. 

   "Kaćanski je ponovo bio navijen na fazon Pričam ti priču po zaboravljenim nedođijama, kraj vatrice u izbici, u jezivo hladne dane, okružen kumirima iskona."

   Sam naziv fazona, predstavljen čitavom jednom složenom rečenicom, ustvari je utisak koji sam imao dok sam kao dete, slušao baba Desankine priče. 

Izgubljeni u prevodu

  Prilikom književnog prevođenja, obično najviše gubi rimovana poezija. Takođe, u poeziji koja nema rimu, ali ima izuzetan ritam, koji izaziva utisak rimovanja, kao , npr., stihovi Vaska Pope, gubitak prilikom prevođenja može biti podjednako veliki, naročito kada su u pitanju dva različito struktuirana jezika.

  Ali, kao prozni pisac, sklon igrama reči, provincijalizmima, arhaizmima i jezičkim eksperimentima, sa solidnim poznavnjem dva strana jezika, znam da bi mi, prevedene na bilo koji zapadno-evropski jezik, knjige zvučale kao da ih nisam ja napisao. Mogu da prepoznam nebrojene neprevodive detalje, koji bi se jedino na druge slovenske jezike mogli valjano prevesti, mada bi opet izgubili originalni šarm.

  Bilo je pisaca koji su kao odlični lingvisti, prevodili sopstvenu knjigu uporedo sa njenim pisanjem. Ipak, već posle nekoliko poglavlja, shvatali su da, u stvari, pišu dve sasvim različite knjige.

  Pogledajmo samo prevod naslova Andrićevog najčuvenijeg romana Na Drini ćuprija na engleski jezik: The Bridge on Drina. Prevod je sasvim na mestu i, očigledno, bolji nije moguć. Ali  najsuštinskiji deo naslova je izgubljen, pošto se ne oseća veza između dva sasvim različita sveta, naglašena korišćenjem posrbljenog turcizma. 

   Što je još važnije, menjanjem rasporeda reči u Andrićevom naslovu, pomerio bi se i akcenat bazične ideje romana.

  Na Drini ćuprija.

  Naslov koji ostavlja utisak iznenađenja i neverice: Na Drini!? Ćuprija!? 

  Naslov koji ostavlja utisak pokazivanja rukom: Na Drini. Ćuprija; Gledaj! Na Drini! Ćuprija!

  Utisak cermonijalnog otkrivanja spomenika: Na Drini,... Ćuprija! ( što bi se, opet lakše moglo objasniti tonom američkih ceremonijal-majstora, prilikom raznih spektakala) AAAND,.... ON DRINA,... A BRIIIIIDGE! ...

  Utisak filozofske zamišljenosti i duhovnog ispunjenja...

 p.s. Ovi utisci su mi se nametnuli kada sam putem interneta izvesnoj Urdu ( pakitanskoj ) poetesi prevodio detalje iz Andrićevih knjiga. U početku smo se teško sporazumevali, ali našli smo se, upravo u prevodu. Kasnije mi je pričala kako je moj amaterski prevod u kojem sam, nemajući dovoljan fond reči, reč tepsija, na primer prevodio rečju tray (poslužavnik), a reč česma rečju fountain, ipak bolji od onog koji je našla u bibliotecisvog univerziteta. Moj rahmetli otac, tamo je bilo prevedeno kao My resting in peace father. I naravno da će čoveku koji nikada na našim prostorima nije živeo, ma koliko darovit i učen bio, teško pasti na pamet da reč rahmetly ( pokojni ) ne bi trebalo prevoditi.

Živa reč

   Poezija Miroslava Antića u sebi ne sadrži nikakvu učenost, nikakvu filozofiju, i nikakve unutrašnje demone, toliko karakteristične kod mnogih umetnika. Poezija Miroslava Antića je živa, prostonarodska reč, dovedena do savršenstva.



  Zaigraj, zavitlaj zemljo.
  lepoto bosonoga!
  Nevesto najdraža moja, u dronjcima i plaču.
  Ti što se moliš bogu i ti što pljuješ na boga
  Ti što si dugovala i naplatila račun.

  Nazdravlje, diži čaše!
  Razbij astale šakom!
  Zapevaj preko njiva, neka zabride kosti!
  Volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
  i tako mnogo luda,
  Volim te, volim,
  oprosti.  
  
  Ti, od ponosa i stida,
  ti od đinđuva i vaški, ti, kolevko i rako,
  žut, zubat osmeh ne skrivaj.
  Pevaj, pijanko racki, madžarski, totski, vlaški,
  makedonski i lički, preko dalekih njiva.

  I tako, do smaka sveta, najteža zemljo moja,
  sa ukusom muškatla, krvi, hleba i saća.
  Od paorske sam lepote, radosti, psovki i znoja, razdrlji prsluk i gutaj,
  ja ovu zdravicu plaćam!

Istinita priča

                                                                     FILKA

   Moj otac je kočijaš. Radi po celi dan na stovarištima, tovareći i vukući sa Filkom ugalj, drva, šoder ili materijal za kuće. Ne bira posao. Zarađuje pošteno. Ali najviše pati ona, moja Filka. Plemenita životinja, koja u našoj kući ima mesto ravnopravnog člana porodice. Radi svakog dana. Malo odmara. Tata ne gleda da li je sneg ili letnja vrućina. Mora se zaraditi.

   Sestra i ja; volimo je. Ona je naša drugarica, kojoj sve pričamo. Timarimo je i češljamo posle rada. Zadovoljno nas gleda svojim velikim očima. Svake godine bi se oždrebila, ali poslednje dve;  ne.  Osećale smo njenu bol. Pokatkad, vidim, i suza joj sklizne iz crnih očiju. Dolazila je sve umornija, ali put do kuće nikada nije promašila. Tata je često pijan, i takvog ga sama doveze do štale i zanjišti slabim glasom. Mama je ispregne, napoji, i donese svežeg sena u jasle.

   Osećam i kada je srećna. U velikom, ograđenom pašnjaku slobodno je pasla i valjala se u dubokoj travi.  Često smo tada, sestra i ja na njenim leđima. Nosi nas nežno, s ljubavlju. Šapućem joj.

   „Filka, kako si lepa. I mirišeš! Ti si blago u mom srcu...“ I jeste blago. Ukradem šećer i kradom odem do nje, da se zajedno zasladimo. Tata me grdi zbog toga, ali ne marim.

    A onda je došla neka siva jesen... I tata reče majci kako je odlučio da proda Filku. Plakala sam i molila ga da to ne radi. Znam  da je blešljiva, da nema više snage kao kad je bila mlada, da hramlje na desnu nogu, ali rastanak sa njom nisam mogla prihvatiti. Ne može da se oporavi, a tata je nemilosrdan.

   I Filka je jednog  jutra otišla. Suze su mi presahle. Molbe nisu urodile plodom. Išla sam sa njom. Nema. A ona je tužno njištala. Eho njenog glasa odbijao se od brdâ i vraćao se u mene. Odrasla sam, ali ta bol koju sam u njoj osetila prati me kroz ceo život. U tišinama je uvek čujem. Njen njisak oproštaja.

                                                                                                      Biljana Vićentijević 

         Filka je bila plemenito biće, ali nije znala da će postati temom umetnosti i da će je posle tolikih godina  mnogi videti, ovekovečenu na fotografiji i u živoj reči.