Živa reč

   Poezija Miroslava Antića u sebi ne sadrži nikakvu učenost, nikakvu filozofiju, i nikakve unutrašnje demone, toliko karakteristične kod mnogih umetnika. Poezija Miroslava Antića je živa, prostonarodska reč, dovedena do savršenstva.



  Zaigraj, zavitlaj zemljo.
  lepoto bosonoga!
  Nevesto najdraža moja, u dronjcima i plaču.
  Ti što se moliš bogu i ti što pljuješ na boga
  Ti što si dugovala i naplatila račun.

  Nazdravlje, diži čaše!
  Razbij astale šakom!
  Zapevaj preko njiva, neka zabride kosti!
  Volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
  i tako mnogo luda,
  Volim te, volim,
  oprosti.  
  
  Ti, od ponosa i stida,
  ti od đinđuva i vaški, ti, kolevko i rako,
  žut, zubat osmeh ne skrivaj.
  Pevaj, pijanko racki, madžarski, totski, vlaški,
  makedonski i lički, preko dalekih njiva.

  I tako, do smaka sveta, najteža zemljo moja,
  sa ukusom muškatla, krvi, hleba i saća.
  Od paorske sam lepote, radosti, psovki i znoja, razdrlji prsluk i gutaj,
  ja ovu zdravicu plaćam!