Svetionik

                                                              

  Aleksandar Rašić se trza iz kratkog sna. Oseća svežinu u svojoj glavi. Ustaje i, sa zadovoljstvom, se  proteže u mraku memljive ćelije  podrumskog  zatvorskog bloka, gde su smešteni osuđenici na smrt. Pomokri se u čučavac i odvrnu slavinu nad njim. Umiva se. Zavrće rukave i pušta da mu mlaz vode nekoliko minuta teče niz podlaktice...

  Bilo je to jako davno, kada je u proletnje praskozorje iskoračio iz kuće. Nebo se tek malčice zarumenelo na istoku i desetine zvezda još uvek su sijale. Mesec je lagano bledeo i tekao u svoj san. I, poput sna, novi dan se rađao. Daleki odjek još tajnovitog života dopirao je preko brdâ...

  Šetao je po dvorištu sve dok se sunce nije promolilo i obližnje šikare se raspevale. Lagano se spremio i otišao do autobuske stanice... 

  Ključevi zazveckaše pred kapijom. Komešanje glasova i pokreta. Očigledno dovode novog nesrećnika... Tresak rešetke izmamio je nekoliko ijao, majko krikova neouglalih u susednim tamnicama. Nezgrapni bat dva para teških čizama sručio se niz uzani hodnik. I stružući hod novopristiglog, koji se povijenih leđa i zavrnutih ruku vukao između njih...

  Došla je kao dar s neba. Ušetala se u zemlju  njegove prve mladosti kao sedamnaestogodišnja devojka i odmah privukla pažnju meštana. Bilo je to onog prepodneva kada je prvi put vrcnula korakom niz mali korzo velike varoši Brujan. Uobičajeni žamor prolaznika i gostiju u letnjim baštama  načičkanih  kafea  najednom  je zamro.  I samo je odmereni ritam njenih potpetica tekao niz pločnik...  Skoro nesvesno, okrenuo se od trafike na kojoj je kupovao sitnice i očima otplovio tamo gde su se oči čitavog korza slile.

  „Izvoli, momak.“, pružala mu je trafikantkinja kesu sa kupljenim stvarčicama. Nije  je čuo.

  Bela damska torbica u Mirjaninoj levoj ruci  izgledala je kao deo nje. Druga ruka joj je bila prazna i pogled mu je pao na njene vitke prste. Nešto je isijavalo iz njih, kao da će ih svakog časa pružiti  prema njemu i srce  svoje sa dlana mu dati.

  „Momak,...“, dozivala ga je trafikantkinja, dok je elegantni  korak  tajanstvene  neznanke  tekao sve dalje,  kroz, mirisom prvih cvetanja, puno jutro.

   „Došla sam tamo izvesno vreme nakon što su mi roditelji nastradali“, pričaće Mirjana iste te noći inspektoru Laziću, koji je još uvek istraživao Aleksandrov slučaj. „Ja ništa nisam primetila, ali on mi je pričao da su svi zanemeli  kada sam se pojavila. I  jedino je on imao hrabrosti da krene za mnom. Pritrčao mi je i počeo da hoda uz mene. A ja sam ga odista ignorisala. Gledao me je sa strane, kao kerić. I zamislite samo šta mi je rekao!...  Bio je bezobrazan, ali samo zato što je šeprtlja...  Kakav kreten!, odgovorila  sam u prazno. Uhvatio me je pod ruklu.  Otrgla sam se, zastala i okrenula se prema njemu. Nikada nisam videla da neko toliko drhti. Sorry, rekla sam.  Nežno. Tako, na engleskom. Znate već, uticaj romantičnih filmova. I dodala sam jedno kiss. Nastavila sam dalje i on me više nije pratio. Stajao je i gledao me poput istučenog deteta. A meni se ono kiss učinilo nekako suvim. I vratila sam se ja. I malčice ga cmoknula u obraz...

  Uvek se trudio da nešto ne zabrlja u vezi mene. I obavezno bi  nešto zabrljao... Divan je bio. Jako, jako iskren. I tako veran... Ali oboje smo osećali da će nas nešto rastaviti...“

  Da. Onog poslednjeg leta koje je proveo na slobodi. Onog bremenitog leta, što je, lagano, kao po ustaljenom taktu Mirjaninog hoda rađalo jedan novi svet. Svet koji je umro odmah po rođenju i sada, iz svog pepela, prizivao slutnju vaskrsenja.

  Strnjišta i polja u smiraj avgustovskog dana, kroz miris poslednjih zrenja, trepere pred očima dvoje mladih ljudi. I cvrči laganim ritmom otpočinju pesmu prvih jesenjih slutnji.

  Oni leže u travi. Jedno pored drugog.


                                                                                     Dejan Jovanović
                                                     
                                                              ( pripovetka iz zbornika književnog kluba Ivo Andrić )