Sinoć sam ponovo slušao političare kako govore da sedamdeset procenata stanovništva Srbije živi ili u siromaštvu ili na granici siromaštva. Istu takvu tvrdnju čuo sam hiljadama i hiljadama puta od hiljada i hiljada ljudi. Ali i juče i prekjuče i pre pet i pre deset godine, prolazio sam kroz srbijanska sela i varoši. I uvek bih se nagledao obilja, raskošnih kuća na svakom koraku. O, da, sedamdeset posto srpskog stanovništva, koje ne živi u stanovima, živi u takvim kućama. toga čak i u Americi nema baš u tolikom procentu, I koliko skupocenih automobila možete svakog dana videti na ulicama? Čak i u svakoj selendri. Jasno je da samo manji procenat onih koji imaju automobil, a imaju ga većina građana, vozi jugo ili nešto tom nalik. 

  Da! Sve biste to lako mogli videti, samo kada biste se malo manje priklanjali tvrdnjama ljudi koji ravnjaju ono što se ne može poravnati.

  Imam utisak kao da državna težnja jeste da nas sve ukalupi. Da svi ponavljamo jedno te isto. Bez obzira što neprekidno viđamo drugačije stvari. I, iako je državni trend da se, mišljenja poput mojih smatraju paranoidnim, ipak ne mogu zatvoriti oči pred onime što mi se svakog dana pred njima pojavljuje. 

  Hoćemo li svi ponavljati nametnute fraze, ili ćemo govoriti iz sopstvene duše i sopstvenog uma? Razmislite o tome poštovani malobrojni čitaoci. 

  Živim u kući sa zemljanim podom i tavanicom od blata. Da bih stigao do najbliže prodavnice moram prepešačiti dva kilometra. Prvi kilometar često prelazim po blatu do kolena. Kompjuter na kojem ovo pišem kupio sam za trideset mesečnih plata. Koštao je 25 500 dinara i svakako vas ne lažem da mi je bilo potrebno trideset celih mesečnih plata da bih ga kupio. Možete li tako nešto zamisliti? Pretpostavljam da ne. Ne uklapa se u opšteprihvaćenu frazu o siromaštvu. Pitaćete se od čega živim. Ali to mi nikada nije bio problem. Imam povrtnjak i dovoljno hrane. Krov nad glavom, takav kakav je, ali je ipak krov. Retko o sopstvenom siromaštvu govorim, jer odista ne volim tu reč i, bez obzira na sve, ne osećam se nimalo ugroženim. Jedino što mi smeta jeste kada se ljudi iz raskošnih kuća žale na siromaštvo. To traje već decenijama i nikako da prestane. Mislite li da je na zapadu išta bolje? Istina je da su zapadne države snažnije. Vojno, ekonomski, kako već. Ali država je država, a građani su građani. Život ne zavisi prvenstveno od snage države, već od nečega drugog i trećeg.... I nikako se ne može reći da građani zapadne Evrope i Amerike tolikom većinom žive u raskoši kao građani Srbije.

  Puno pozdrava svoj srpskoj sirotinji razbaškarenoj po kućama vrednim barem 100 000 evra, od bogatog buntovnika sa razlogom, čija se imovina svodi na jednu  valjano okrpljenu čatrlju, dvorište od četrdeset ari, mali povrtnjak, jedno stablo šljive, tri stabla kajsije, pet stabala divljih trešanja, desetak čokota vinove loze, i tridesetak natrulih, starih stabala višnje. O, da. Imam i skoro praznu štalu, koja mi sada služi kao ostava za zimnicu, mnogo čvršće građenu od kuće u kojoj živim. Ali to je samo zato što je moj otac dobio drugu nagradu na lotou. Nekada davno. Jeste da imam i po koju kokošku, ali imam i lisicu koja mi na svakih par dana dođe u goste. Naravno, nemam novca da u jednom mahu ogradim celo dvorište. Moram sačekati Ninovu nagradu. A svima onima koji teraju fazon živi na nekoj čuki, na njivi, u vukojebini, a hoće da piše, u sledećem postu ponovo na uvid pružam moju pripovetku Svetionik. Setite se samo koliko je naših velikih pisaca sišlo sa čuka, isklijalo sa njiva, izmigoljilo iz božijih zaleđa...

  

  P. S. Ako se neko od mojih čitalaca nađe uvređenim, neka ima u vidu da su sve ove napomene uperene protiv propagande koja nam uporno servira priču o siromaštvu. Naravno da nemam ništa protiv onih koji  žive u raskošnim kućama, pošto i sam želim jednu takvu.